По Фархаду Далалу, једном од најзначајнијих савремених групних аналитичара, Фукс је растрзан измедју своја два узора, психоаналитичара Фројда (“ортодоксни” Фукс) и социолога Елијаса (“радикални” Фукс). Друштвено, према Елијасу, не лежи изван појединца како би га одредило споља, већ се из друштвеног кристалише појединац, а уз то појединац такође стално конструише друштвено. По Далалу, Елијасове теорије нуде могућност да се изгради специфичан језик групне анализе ван психоаналитичке парадигме мајка-дете. Кључне речи теорије су појам фигурације, односи моћи и теорија симбола.
Појам фигурације се односи на образац спајања појединаца који формирају друштва. Фигурација је везана за однос између делова и представља исту ствар као и друштвена структура само из перспецтиве “целине”. Метафорички говорећи то значи да смо сви медјусобно закачени низом ластиша што Елијас назива “међузависношћу”. Ластиши не значе да смо ми прости беспомоћни пијуни нпр. економских и лингвистичких сила већ да постоји “ограничење” појединаца од стране друштва на оно што смеју да ураде, буду и мисле, али такође сами појединци доприносе конструкцији ових културних и друштвених сила. Елијас стално балансира покушавајући да не редукује друштво на појединца нити да појединце учини простим пијунима друштва.
Кључна ствар којом се бави Елијас, а Фукс је уопште не разматра, су односи моћи као главна карактеристика међузависности. Моћ је структурна карактеристика свих људских односа, а присуство моћи је неизбежан исход заједничког живљења (ова теза је у супротноси са либералним идеалом да је могуће заједно живети у мору једнакости). Без обзира да ли су диференцијали моћи велики или мали, баланси моћи су увек присутни где год постоји фунционална међузависност људи. У књизи коју је написао са Скотсоном, под називом Тхе Естаблисхед анд тхе Оутсидерс (Етаблирани и аутсајдери), Елијас у теренској опсервационој студији пореди две радничке класе, које се нису разликовале ни по чему, сем по томе што је једна група имала историју живота у насељу, а самим тим бољу кохезију (осећај „ми“) и бољу организацију. „Разлика“ је покретала мржњу али је такође и вештачки креаирана да би се очувао диференцијал моћи. Разлика је одржавала „потребу“ да се новопридошли третирају заувек као инфериорни, кроз механизме идеологије и оговарања (кроз који се шири идеологија).
Идеологије, као владајуће идеје неке групе, омогућавају групни еквилибријум кроз креирање дихотомије да су моћнији на позицији јер су супериорњи и имају харизму (сама супериорност моћи доводи до активирања осећаја људске супериорности и осећаја личне заслуге) а мање моћни јер су у односу на њих инфериорни. Због тога моћнији могу да стигматизују немоћне (обрнут процес није могућ), а они додатно због доживљаја инфериорности то лако прихватају, што нема само површинске ефекте, већ мења структуру психе на дубоком нивоу. У потреби жртвеног јарца да буде кажњен неопходно је узети у обзир и контекст и диференцијале моћи.
Врхунац Елијасовог размишљања представљен је у делу “Теорија симбола”, обједињујућој теорији која спаја ствари које припадају психологији, социологији, филозофији и политици. Елијас сматра да су само знање, мишљење и говор различити облици истог ентитета-симбола.
Знање је “погрешно” разбијено у три искључујуће функције: постоји знање (сама ствар), начин на који се користи и складишти (мишљење), и како се комуницира (језик).
По Елијасу на почетку цивилизације мишљење је имало много интерперсоналнији карактер, настало је из заједничке групне активности и руковало је конкретним предметима, не симболима (нпр. припрема за заједнички лов). Такодје он примећује да развојно деца прво “мисле наглас” а мишљење “у себи” без очигледне форме говора мора да се научи (дете прво научи да говори па да мисли). Говор би по Елијасу био руковање симболима у њиховом пуном облику, а мишљење руковање кондензованим и скраћеним звучним симболима и може се одвијати и у сликама.Да би се ослободио доминације конкретног стимулуса у” овде и сада” и да би могао да увежбава последице свог деловања и да антиципира, дошло је до развоја апстрактних знакова-симбола.
Из горе наведеног следи да језик по дефиницији садржи трагове конкретног заједничког искуства, и да је директно повезан са знањем, говором и мишљењем а токође је и повезан је и са телесним. Поред фунције комуникације, језик нас орјентише, нудећи нам име (симбол) за свако искуство (знање) које је у домашају групе. Значи поред просторне и временске димензије људска бића почињу и настављају да живе и “петој димензији”, димензији симбола. Функције симбола (то јест, језика, знања и мишљења) „су усмерене ка контроли друштвеног и природног света у који је особа постављена”. Моћ теорије симбола је у томе што она превазилази уобичајену дихотомију унутрашње-спољашње – оно што је унутар наших умова је такође изван наших умова( за Елијаса њега постојање јесте међузависност). Такодје се превазилазе и дихотомије природа/одгој, идеајно/материјално, појединац/група. Занимљиво је да је ова социолошка формулација врло слична Фројдовој психолошкој идеји да се ум активира како би манипулисао спољашњом реалношћу и боље задовољио инстинкте. Разлика се огледа у томе томе што Елијасов „ум” ниче из контакта са спољашњим светом док се Фројдов „ум“ (его) кристалише из унутрашњих процеса – из ида.