Po Farhadu Dalalu, jednom od najznačajnijih savremenih grupnih analitičara, Fuks je rastrzan izmedju svoja dva uzora, psihoanalitičara Frojda (“ortodoksni” Fuks) i sociologa Elijasa (“radikalni” Fuks). Društveno, prema Elijasu, ne leži izvan pojedinca kako bi ga odredilo spolja, već se iz društvenog kristališe pojedinac, a uz to pojedinac takođe stalno konstruiše društveno. Po Dalalu, Elijasove teorije nude mogućnost da se izgradi specifičan jezik grupne analize van psihoanalitičke paradigme majka-dete. Ključne reči teorije su pojam figuracije, odnosi moći i teorija simbola.
Pojam figuracije se odnosi na obrazac spajanja pojedinaca koji formiraju društva. Figuracija je vezana za odnos između delova i predstavlja istu stvar kao i društvena struktura samo iz perspective “celine”. Metaforički govoreći to znači da smo svi medjusobno zakačeni nizom lastiša što Elijas naziva “međuzavisnošću”. Lastiši ne znače da smo mi prosti bespomoćni pijuni npr. ekonomskih i lingvističkih sila već da postoji “ograničenje” pojedinaca od strane društva na ono što smeju da urade, budu i misle, ali takođe sami pojedinci doprinose konstrukciji ovih kulturnih i društvenih sila. Elijas stalno balansira pokušavajući da ne redukuje društvo na pojedinca niti da pojedince učini prostim pijunima društva.
Ključna stvar kojom se bavi Elijas, a Fuks je uopšte ne razmatra, su odnosi moći kao glavna karakteristika međuzavisnosti. Moć je strukturna karakteristika svih ljudskih odnosa, a prisustvo moći je neizbežan ishod zajedničkog življenja (ova teza je u suprotnosi sa liberalnim idealom da je moguće zajedno živeti u moru jednakosti). Bez obzira da li su diferencijali moći veliki ili mali, balansi moći su uvek prisutni gde god postoji funcionalna međuzavisnost ljudi. U knjizi koju je napisao sa Skotsonom, pod nazivom The Established and the Outsiders (Etablirani i autsajderi), Elijas u terenskoj opservacionoj studiji poredi dve radničke klase, koje se nisu razlikovale ni po čemu, sem po tome što je jedna grupa imala istoriju života u naselju, a samim tim bolju koheziju (osećaj „mi“) i bolju organizaciju. „Razlika“ je pokretala mržnju ali je takođe i veštački kreairana da bi se očuvao diferencijal moći. Razlika je održavala „potrebu“ da se novopridošli tretiraju zauvek kao inferiorni, kroz mehanizme ideologije i ogovaranja (kroz koji se širi ideologija).
Ideologije, kao vladajuće ideje neke grupe, omogućavaju grupni ekvilibrijum kroz kreiranje dihotomije da su moćniji na poziciji jer su superiornji i imaju harizmu (sama superiornost moći dovodi do aktiviranja osećaja ljudske superiornosti i osećaja lične zasluge) a manje moćni jer su u odnosu na njih inferiorni. Zbog toga moćniji mogu da stigmatizuju nemoćne (obrnut proces nije moguć), a oni dodatno zbog doživljaja inferiornosti to lako prihvataju, što nema samo površinske efekte, već menja strukturu psihe na dubokom nivou. U potrebi žrtvenog jarca da bude kažnjen neophodno je uzeti u obzir i kontekst i diferencijale moći.
Vrhunac Elijasovog razmišljanja predstavljen je u delu “Teorija simbola”, objedinjujućoj teoriji koja spaja stvari koje pripadaju psihologiji, sociologiji, filozofiji i politici. Elijas smatra da su samo znanje, mišljenje i govor različiti oblici istog entiteta-simbola.
Znanje je “pogrešno” razbijeno u tri isključujuće funkcije: postoji znanje (sama stvar), način na koji se koristi i skladišti (mišljenje), i kako se komunicira (jezik).
Po Elijasu na početku civilizacije mišljenje je imalo mnogo interpersonalniji karakter, nastalo je iz zajedničke grupne aktivnosti i rukovalo je konkretnim predmetima, ne simbolima (npr. priprema za zajednički lov). Takodje on primećuje da razvojno deca prvo “misle naglas” a mišljenje “u sebi” bez očigledne forme govora mora da se nauči (dete prvo nauči da govori pa da misli). Govor bi po Elijasu bio rukovanje simbolima u njihovom punom obliku, a mišljenje rukovanje kondenzovanim i skraćenim zvučnim simbolima i može se odvijati i u slikama.Da bi se oslobodio dominacije konkretnog stimulusa u” ovde i sada” i da bi mogao da uvežbava posledice svog delovanja i da anticipira, došlo je do razvoja apstraktnih znakova-simbola.
Iz gore navedenog sledi da jezik po definiciji sadrži tragove konkretnog zajedničkog iskustva, i da je direktno povezan sa znanjem, govorom i mišljenjem a tokođe je i povezan je i sa telesnim. Pored funcije komunikacije, jezik nas orjentiše, nudeći nam ime (simbol) za svako iskustvo (znanje) koje je u domašaju grupe. Znači pored prostorne i vremenske dimenzije ljudska bića počinju i nastavljaju da žive i “petoj dimenziji”, dimenziji simbola. Funkcije simbola (to jest, jezika, znanja i mišljenja) „su usmerene ka kontroli društvenog i prirodnog sveta u koji je osoba postavljena”. Moć teorije simbola je u tome što ona prevazilazi uobičajenu dihotomiju unutrašnje-spoljašnje – ono što je unutar naših umova je takođe izvan naših umova( za Elijasa njega postojanje jeste međuzavisnost). Takodje se prevazilaze i dihotomije priroda/odgoj, ideajno/materijalno, pojedinac/grupa. Zanimljivo je da je ova sociološka formulacija vrlo slična Frojdovoj psihološkoj ideji da se um aktivira kako bi manipulisao spoljašnjom realnošću i bolje zadovoljio instinkte. Razlika se ogleda u tome tome što Elijasov „um” niče iz kontakta sa spoljašnjim svetom dok se Frojdov „um“ (ego) kristališe iz unutrašnjih procesa – iz ida.