Групна анализа је и теоријски и методолошки систем, и иако је специјализована за анализу групног процеса у малим терапијским системима, знања из истраживања односа могу се применити на истраживање већих групних система као што су организације, етничке групе па и друштво у целини. Такође пракса је показала да је потребно уважити шири контекст од персоналног јер се у групама појављивала резонанца индивидуалног са интерперсоналним и социјалним. Мала група развија сопствену културу и омогућава имнтимност и отварање, а социјални и политички догађаји се експлоришу само у смислу персоналног значења.
Средњу групу (медиан гроуп) у групну анализу уводи Патрик де Маре деведесетих година са циљем да повеже индивидуални интимни рад у малој групи са социокултурним аспектом индивидуе. Средња група је по њему идеална за вежбање дијалога и размену мисли а мањи је нагласак на индивидуалној историји појединца. То је група чији број чланова креће од петнаест до тридесет, сви чланови седе у једном кругу и могу се гледати лицем у лице. Фацилитатор олакшава слобидно лебдећу дискусију, кроз прораду мржње услед разлика. Он олакшава комуницирање жеље за успостављањем односа са другим члановима. Задатак је да се у групи креира нова култура смисла и значења и прошири социјална свесност о културама коју представљају различити чланови. Дијалог између чланова представља вежбу „демократије у акцији“, што је тежак процес који Маре описује као учење страног језика. Група се примењује као социотерапијска група у ванболничком сетингу, у едукацији и на конференцијама групне терапије.
Велика група која има од четрдесет до осамдесет чалнова (некада и око сто и више који седе у концентричним круговима и не могу се видет лицем у лице) омогућава експлорацију онога што се не појавјује у малој и средњој групи. Аутори наводе да она омогућава контакт са психотичним анксиозностима те може да буде важно оруђе у тренингу групних аналитичара и психоаналитичара. Култура велике групе ширила се преко терапијске заједнице и конгреса групне анализе. Теме које искрсавају на великој групи повезане су са ауторитетом, организацијом и моћи. Такодје велика група покреће питања идентитета: етничког, родног, политичког и религиозног. Учесник велике групе се пита да ли да проговори, колико утицаја уопше имају његове речи на групу и да ли је паметно улазити у конфликт (дилема да ли припадати друштву и бити грађанин или остати невидљив).Велика група није најбоље место за индивидуалне болне тачке и може да повећа осећај изолације. Она није специфична форма психотерапије, иако може пружити контејмент и свакако повећава капацитет за разумевање групне динамике. Она је више је оруђе за разумевање социјалне интеракције и социјалног несвесног, а њена улога би била хуманизација друштва, док би улога мале групе била социјализација индивидуе.
Ако имате било какво питање, или желите да постанете део наше заједнице, пишите нам
Знање је “погрешно” разбијено у три искључујуће функције: постоји знање (сама ствар), начин на који се користи и складишти (мишљење), и како се комуницира (језик).
По Елијасу на почетку цивилизације мишљење је имало много интерперсоналнији карактер, настало је из заједничке групне активности и руковало је конкретним предметима, не симболима (нпр. припрема за заједнички лов). Такодје он примећује да развојно деца прво “мисле наглас” а мишљење “у себи” без очигледне форме говора мора да се научи (дете прво научи да говори па да мисли). Говор би по Елијасу био руковање симболима у њиховом пуном облику, а мишљење руковање кондензованим и скраћеним звучним симболима и може се одвијати и у сликама.Да би се ослободио доминације конкретног стимулуса у” овде и сада” и да би могао да увежбава последице свог деловања и да антиципира, дошло је до развоја апстрактних знакова-симбола.
Из горе наведеног следи да језик по дефиницији садржи трагове конкретног заједничког искуства, и да је директно повезан са знањем, говором и мишљењем а токође је и повезан је и са телесним. Поред фунције комуникације, језик нас орјентише, нудећи нам име (симбол) за свако искуство (знање) које је у домашају групе. Значи поред просторне и временске димензије људска бића почињу и настављају да живе и “петој димензији”, димензији симбола. Функције симбола (то јест, језика, знања и мишљења) „су усмерене ка контроли друштвеног и природног света у који је особа постављена”. Моћ теорије симбола је у томе што она превазилази уобичајену дихотомију унутрашње-спољашње – оно што је унутар наших умова је такође изван наших умова( за Елијаса њега постојање јесте међузависност). Такодје се превазилазе и дихотомије природа/одгој, идеајно/материјално, појединац/група. Занимљиво је да је ова социолошка формулација врло слична Фројдовој психолошкој идеји да се ум активира како би манипулисао спољашњом реалношћу и боље задовољио инстинкте. Разлика се огледа у томе томе што Елијасов „ум” ниче из контакта са спољашњим светом док се Фројдов „ум“ (его) кристалише из унутрашњих процеса – из ида.