Grupna analiza je i teorijski i metodološki sistem, i iako je specijalizovana za analizu grupnog procesa u malim terapijskim sistemima, znanja iz istraživanja odnosa mogu se primeniti na istraživanje većih grupnih sistema kao što su organizacije, etničke grupe pa i društvo u celini. Takođe praksa je pokazala da je potrebno uvažiti širi kontekst od personalnog jer se u grupama pojavljivala rezonanca individualnog sa interpersonalnim i socijalnim. Mala grupa razvija sopstvenu kulturu i omogućava imntimnost i otvaranje, a socijalni i politički događaji se eksplorišu samo u smislu personalnog značenja.
Srednju grupu (median group) u grupnu analizu uvodi Patrik de Mare devedesetih godina sa ciljem da poveže individualni intimni rad u maloj grupi sa sociokulturnim aspektom individue. Srednja grupa je po njemu idealna za vežbanje dijaloga i razmenu misli a manji je naglasak na individualnoj istoriji pojedinca. To je grupa čiji broj članova kreće od petnaest do trideset, svi članovi sede u jednom krugu i mogu se gledati licem u lice. Facilitator olakšava slobidno lebdeću diskusiju, kroz proradu mržnje usled razlika. On olakšava komuniciranje želje za uspostavljanjem odnosa sa drugim članovima. Zadatak je da se u grupi kreira nova kultura smisla i značenja i proširi socijalna svesnost o kulturama koju predstavljaju različiti članovi. Dijalog između članova predstavlja vežbu „demokratije u akciji“, što je težak proces koji Mare opisuje kao učenje stranog jezika. Grupa se primenjuje kao socioterapijska grupa u vanbolničkom setingu, u edukaciji i na konferencijama grupne terapije.
Velika grupa koja ima od četrdeset do osamdeset čalnova (nekada i oko sto i više koji sede u koncentričnim krugovima i ne mogu se videt licem u lice) omogućava eksploraciju onoga što se ne pojavjuje u maloj i srednjoj grupi. Autori navode da ona omogućava kontakt sa psihotičnim anksioznostima te može da bude važno oruđe u treningu grupnih analitičara i psihoanalitičara. Kultura velike grupe širila se preko terapijske zajednice i kongresa grupne analize. Teme koje iskrsavaju na velikoj grupi povezane su sa autoritetom, organizacijom i moći. Takodje velika grupa pokreće pitanja identiteta: etničkog, rodnog, političkog i religioznog. Učesnik velike grupe se pita da li da progovori, koliko uticaja uopše imaju njegove reči na grupu i da li je pametno ulaziti u konflikt (dilema da li pripadati društvu i biti građanin ili ostati nevidljiv).Velika grupa nije najbolje mesto za individualne bolne tačke i može da poveća osećaj izolacije. Ona nije specifična forma psihoterapije, iako može pružiti kontejment i svakako povećava kapacitet za razumevanje grupne dinamike. Ona je više je oruđe za razumevanje socijalne interakcije i socijalnog nesvesnog, a njena uloga bi bila humanizacija društva, dok bi uloga male grupe bila socijalizacija individue.
Ako imate bilo kakvo pitanje, ili želite da postanete deo naše zajednice, pišite nam
Znanje je “pogrešno” razbijeno u tri isključujuće funkcije: postoji znanje (sama stvar), način na koji se koristi i skladišti (mišljenje), i kako se komunicira (jezik).
Po Elijasu na početku civilizacije mišljenje je imalo mnogo interpersonalniji karakter, nastalo je iz zajedničke grupne aktivnosti i rukovalo je konkretnim predmetima, ne simbolima (npr. priprema za zajednički lov). Takodje on primećuje da razvojno deca prvo “misle naglas” a mišljenje “u sebi” bez očigledne forme govora mora da se nauči (dete prvo nauči da govori pa da misli). Govor bi po Elijasu bio rukovanje simbolima u njihovom punom obliku, a mišljenje rukovanje kondenzovanim i skraćenim zvučnim simbolima i može se odvijati i u slikama.Da bi se oslobodio dominacije konkretnog stimulusa u” ovde i sada” i da bi mogao da uvežbava posledice svog delovanja i da anticipira, došlo je do razvoja apstraktnih znakova-simbola.
Iz gore navedenog sledi da jezik po definiciji sadrži tragove konkretnog zajedničkog iskustva, i da je direktno povezan sa znanjem, govorom i mišljenjem a tokođe je i povezan je i sa telesnim. Pored funcije komunikacije, jezik nas orjentiše, nudeći nam ime (simbol) za svako iskustvo (znanje) koje je u domašaju grupe. Znači pored prostorne i vremenske dimenzije ljudska bića počinju i nastavljaju da žive i “petoj dimenziji”, dimenziji simbola. Funkcije simbola (to jest, jezika, znanja i mišljenja) „su usmerene ka kontroli društvenog i prirodnog sveta u koji je osoba postavljena”. Moć teorije simbola je u tome što ona prevazilazi uobičajenu dihotomiju unutrašnje-spoljašnje – ono što je unutar naših umova je takođe izvan naših umova( za Elijasa njega postojanje jeste međuzavisnost). Takodje se prevazilaze i dihotomije priroda/odgoj, ideajno/materijalno, pojedinac/grupa. Zanimljivo je da je ova sociološka formulacija vrlo slična Frojdovoj psihološkoj ideji da se um aktivira kako bi manipulisao spoljašnjom realnošću i bolje zadovoljio instinkte. Razlika se ogleda u tome tome što Elijasov „um” niče iz kontakta sa spoljašnjim svetom dok se Frojdov „um“ (ego) kristališe iz unutrašnjih procesa – iz ida.